Das ist Walter

Ljubljanu standardno odrađujem u trokoraku. Dođoh, trčah, odoh. Lijepo mi se prijašnjih puta bilo vozit vlakom, ali zbog izbjeglica, malo se vozi vlakom, pa malo busom, odlučih se na bus. Vožnja je bila ugodna do kilometar prije kolodvora kad se busu zdravstveno stanje naglo pogoršalo, ali je uspio skupit dovoljno snage da se dovuče do postaje. Prijašnjih puta sam odsjedao u hostelima, dok sam se ovaj put odlučio za hotel. Ok su mi bili prijašnji hosteli, ali … Valjda sam postao prestar za takvu vrstu zanimacije. Noćenje s doručkom 50 eura i bilo je sve ok. I tako krenuo ja prema hotelu. Nalazi se u Njegoševoj. Prva zgrada, ambasada od Đetića, lijepa vila, pa malo niže restauracija Das ist Walter (čevapi, pljeskavice i ostale zanimacije), pa Njegošev spomenik, pa velika trgovina Hofer (slovenski lidl ?), pa hotel. Preko puta Urgenca, a uz hotel ljekarna od 0-24h. Krasno sosedstvo. Hotel je kilometar i po od cilja, ak mi se ne bu dalo hodat posle maratona, ko skljokam se, i imam prevoz do hotela po rotirkami. Nakon što sam se smjestio, otišao do sajma. Podignuo broj, malo prozujao, sjeo i popio kavu u izložbenom prostoru posvećenom dvadesetoj obljetnici maratona, pojeo tijesteninu. Bilo mi je lijepo vidjet na sajmu ekipu koja promovirala polumaratone u Splitu i Dubrovniku.

Dobro sam spavao, obavio doručak oko 8 i otišao na kavu. Kavu sam popio u bircu preko puta Das ist Walter. Bio izgleda prvi gost u kafani. Turbo folk na radiju. U birtiji jedina slika Tito i Jovanka. Dobra konobarica, tak da sam ju i častio s 10 centi. Vratio se u hotel, malo bacio pogled na TV. Bila je najava da se moja startna cona zatvara u 10:10, pa sam odlučio krenut na start u pola 10. Odmah sam se obukao za trku. Obzirom da je bilo hladnjikavo jutro odlučio sam na sebe stavit i još jednu staru košulju, koju ću ostavit tamo negdje u startnoj zoni. Hodanjem sam se zagrijao, a i u startnoj zoni je bilo već dosta ljudi, tako da mi nije bilo nešto hladno. Dobro sam si stao, tako da mi nije bila neka gužva na startu.

Da krenemo od kraja. Maraton otrčan za 2:56:52. Popravljen osobni za skoro 2 i po minute. Ako nekog zanima 72. muški i 11. u kategoriji. Nisam dobro odradio maraton. Valjda. Nit sam štopao prolaze, niti mi se da ići gledat prolaze, ali čini mi se da sam išao drugi polumaraton 2 i po do 3 minute sporije. Pa eto nije dobro. Osjećao sam već nakon 6, 7 km da idem nekak prebrzo i da ne budem to mogao izvuć do kraja. I kaj sad, da se usporim? Bilo je vrijeme super, i jebi ga, idemo tim tempom dalje pa dokle bu išlo. Imao sam neke ko planove kak trčati, a onda se pojavio profil staze, malo su mi ti nagibi sumnjivo izgledali, pa budem malo gledo ka su ovi lani trčali. Na koncu ništa od nekog velikog planiranja. Samo bi me izživciralo. Pa još da imam listu, ovaj kilometar ovak, onaj onak, vjerojatno bi odustal ili poslal sve u materinu. Oko 28km osjetio prvi put dosta težine u nogama, a poslije se to povremeno pojavljivalo, ali sam grizel. Još pol vure, pa smo gotovi i posle na čevape i pljeskavicu. Atmosfera na stazi onak ljubljanska. Nije me ništa posebno iznenadilo. Otprilike isto kao i prošlih godina. Malo sam si bil strgan na kraju trke, pa nisam skužil jel neposredno u cilju bilo boca s vodom. Nisam ih primjetio. Pa sam krenuo na drugi kraj di je bila okrepčevalnica, pa je tamo bila velika gužva pa sam odsutao od bilo kakve okrepe i zaputio se u hotel. Nisam zlorabio hitnu. Ustvari sam zadovoljan.

Nakon okrepe, tuširanja, i malo ležanja u hotelu, uputio sam se na zasluženu klopu u Das ist Walter. Već na ulazu su natpisi višejezični i višepismeni. Dosta ekipe vani sjedi, ali idem unutra. Prva stvar koja upada u oči je plakat s Batom kao Walterom na etiketi za pivu za kinesko tržište. Zanimljivo je da piše 0,7 l. Super ima mjesta. Sjednem ja. Dođe konobar.

Konobar: Izvolite.
Ja: Pa 5 čevapa (to je ko mala porcija), pljeskavicu, jednu lepinju i kajmak.
Konobar: Doći će još netko?
Ja: Pa ne.
Konobar: Znači samo za vas?
Ja: (wtf) Da. Gladan sam.
Konobar: Nešto za popiti?
Ja: Pa može ovo vaše pivo.

Dakle, birtija ima i svoje pivo, koje se gle čuda, zove Das ist Walter. Piva ko piva, ali sviđa mi se osamdesetaški dizajn. Gle ima i Titova slika. Nismo ni sumnjali. Duvan za prodaju. Čekam ja da se klopa ispeče. Postaje mi vruće, jer sam gladan, pa skidam trenirku, ostajem samo u majci s kratkim rukavima, tako da se osoblje može uvjeriti u kršni torzo čovjeka koji je naručio duplu porciju u njihovoj birtiji. Izgleda da je klopa gotova. To je za onog što je naručio duplo. Jes da su ti čevapi malo duži nego obični, i da je promjer pljeskavice malo veći, i lepinja je velika, ali ne kužim u čemu je štos. I susjedni stol me malo čudno gleda. Završim ja s oba tanjura.

Konobar: Majstore, riješio si ti to.
Ja: Jesam. Bilo je dobro. Može sad baklava i kava.

Kava je bila poslužena na limenom pladnju. Đezvica, kockice šećera, rahatluk, u liminim posudicama, šalica bez ručkice. Ne moraš ju ni pit, samo nek stoji na stolu. Na pladnju je bila i cigareta. Marka Drina. U konačnici, to zadovoljstvo me koštalo 15 eura. Nakon toga tradicionalna postmaratonska šetnja u kojoj sam nabasao i na Hrvatski trg koji jako lijepo izgleda. Nakon povratka u hotel, odgledao Povratak Kralja, pokušao spavat. Možda se skupilo i 4 sata sna.

Sve u svemu nemam nekih primjedbi. Volio bih da finisherska majica nije noname malo čudnog kroja, ali kaj je tu je.

Odoh!

A cold day in the heck

Kad sam vidio prognoze, odma mi je ovaj naslov pal na pamet. Jazz Jackrabbit 2. Koja je to dobra igrica. Uvek sam igral s crvenim zecom, zeleni mi je bil bezvezan. Moral ju bum opet nabavit. Samo legalni primjerak :). Tamo se pojavljuje zli snjegović koji mrzi zečeve. I danas sam videl par snjegovića u Ljubljani. Bili su mali, izgledali su pitomo, al kad narastu, uuuuuuuuu (sad si morate zamislit Zumbul-agu :)).

E, da, Ljubljana, maraton. Prvo faktografija: dijelim 92. mjesto kod muškaraca (ionak će me pitat koji sam bil pa da zapamtim) od 1008 finišera s rezultatom 3:06:33 (39 sekundi sporije od osobnog). Osim toga bilo je i 181 finišerka. Stvarno lijepa brojka za maraton.

Kao i lani išao sam u subotu s vlakom. Ovaj put kišobran iz razumljivih razloga nisam poslao u Njemačku :). Došao u hostel, koji je bio udaljen od starta treće cone najviše 100m. A bome ni cilj nije bio daleko. Bingo! Nakon kraćeg odmora otišao podignut startni broj i LJ-17 standardnu trkačku majicu dugi rukav. Obzirom da sam skužil da ove godine nije u poklon-paketu i buff, odlučio sam investirati 5 ojra u buff Ljubljanskog maratona. Još sam se malo muvo, po sajmu, pa otišao na kavu prije testeninke. Kava u 5 možda i nije bila najbolja ideja. Mogao sam uzet čaj na primjer. Oko 6 sam otišel i pojest tjesteninu. Skromna porcija. Tete vode brigu da ne pojedemo preveć pred sutrašnju trku. Otišel nazad u hostel. Malo pripovedal na engleskom s Kanađankom vijetnamskog podrijetla i Englezom. Pa se pojavili naši (netrkači).
“Vi ste meni predavali matematiku. Profesor Ferberuš!” – kaže jedan. A meni bed, ja se ne mogu sjetit čovjeka. Kad je to bilo, pred deset godina. Drugi iz ekipe se odma počne ispričavat: “Ak ne bute mogli spavat po noći, to je zbog mene.” Čovjek hrče, ispričao se unaprijed, i šta da mu kažeš, ništa, sve bu v redu. Bil sam ja u vojsci. O Bože, ovi njegovi, počinju vadit čepiće za uha. Stavim i ja sa strane paket maramica. I krene spavanje, a ja ne mogu zaspat, pa malo vruće, pa malo hladno. Onda se probudim, al ovaj NE hrče, pa se vrtim, pa opet malo zaspim. Prokleta kava.

Jutro. Šest i nekaj sitnog. Čmrljim do sedam. Idem jest nekaj. Evo još jedan naš. Prvi polumaraton. Ak se dobro sjećam AŠT-ovac Saša. Čovjek dobro odradio polumaraton. Uskoro StrojMachine počinje sa zagrijavanje i to čulo u sobi. Odmah su se svi susobari probudili :). Negdje oko osam izađem van da bacim oko na školarke :). Snijeg pada onako pošteno. Muvam se, muvam, ali slabo bacam oko i ništa ne ulovim. Krenuo je start, koncentriram se, al opet ništa. Nije moj dan. Odem popit kavu, znate što slijedi, preskočit ću taj dio, možda neko jede za računalom dok ovo čita :). Vraćam se u hostel, počinjem s pripremama. Majica s kratkim rukavima, pa na nju majica s dugim rukavima. Kratke tajice s najvećim žepom. Uguram vnutra tri gela. Zimska kapa, očale, rukavice i to je to. Dvajst minut prije starta, pa snijeg pada jako slabo, pa neću obuć vreću za smeće. Crnu. Veliku. Posle mi Tajči (ko zna jel ju smijem tak zvat; ma, riskirat ću) veli ma imaš tih kabanica za te stvari ko halve. Pa kako ja to ne znam? Usput čestitke curama na dobro odrađenim trkama.

Trka. Uvek čovjek ima neki plan. Inače, ja sam oduvijek sam svoj majstor. Malo nešto pročitaš, malo slušaš druge i nekaj sklepaš. Po nekakvim ovogodišnjim dosezima na polumaratonima i Plitvicama, bil sam donekle siguran da bih mogao ići 3:02:nešto. Naravno, da crv radi. Ak bi mogel ići 3:02 (uočite bez nešto), možda bi mogel, jelte, ići, i, … Nisam se mogel oslobodit tog crva do pred samu trku. ipak sam onda odlučil da ću ići na 3:02:nešto. I prvi krug je bil ok. Gužva na startu, dosta prestizanja ovih sporijih, bežanja s jednog kraja ceste na drugi. Nakon osam kilometara, skinuo rukavice. Bilo je ok. U konačnici prvi krug 1:31:59. Drugi krug. Nema više gužve. Vjetrić pirka. Al još uvijek ide. Osjećam se dobro. Vidim da idem nešto brže nego prethodni krug. redovito uzimam sve okrepe: voda, izotonik, čaj. Gelovi se troše po planu. I tako dođemo do tridesetog i meni postaje malo hladno i tako je to bilo do kraja. Nikako se više zagrijat. U jednom trenutku ko da ne osjećam prste na nogama. Pa opet malo puše. Ne sjećam se više gdje. Usporavam. Na 37. odustajem više od gledanja na sat. Ajmo samo maraton na pristojan način privest kraju. Nije da sam osjećal strgano, jako umorno. Zgleda da više nije bilo energije. Vjerojatno zbog hladnoće. Valjda se tijelo počelo branit: Zima nam je, a ti se tu zajebavaš i trčiš skoro gol. Energy: Access denied. I tako utrčao u cilj. Ne s rukama u zraku, niti s osmijehom.

Pokupim finišersku majicu i medalju. Ajmo na juhu. Nema juha. Nema. Pobogu. Pa potpiso bi da se odričem stare dezivne štednje za juhicu. E moji Slovenci! Malo bauljam. Nema juhe. Dođem u hostel. Presvučem se u suho. Kasnije ću se otuširat. Malo prilegnem, i odjedamput se počnem trest. A ništa, odma pod tuš. Dobro me ugrijalo. Odma sam si drmnul i pol litre rehidromiksa i jedan Aspirin Plus C (valjda to ne spada pod doping). Napokon i jedna dobra vijest. Stiže AŠT-ovac Saša i kaže da je juhica na drugom trgu. Yeeeessssss! Usput podigao i torbu. Poslije otišao na kmečku pizzu (špek, kranjska, hren, luk) i Laško (ma kakvo kuhano vino).

Rezime. Bilo je dobro. A da sam išel 3:02, umislil bi se, a i ne bi bilo zanimljivo. Zadovoljan sam. Ipak smo skupili još jedno vrijedno iskustvo. Odlično organiziran maraton bar iz moje perspektive (nije da sam relevantan po tom pitanju). Videl sam na fejsu od maratona da su se neki žalili na probleme s garderobom i na izostanak juhice u ciljnom prostoru. Dao sam si truda i išao čitat (jer ih prije nisam pročital baš temeljito) uputstva za uporabu maratona na stranicama maratona i piše ciljni lijak. Nekak mi to ne zvuči kao lokacija tamo daleko. To bi bilo to.

Mogel bi ić na neki proljetni maraton. Nisam još to iskusil.

Ne laje cucek radi sela …

Dakle potpuno ću privatizirat prostor. Prva stvar je priča o majci. Prvu trku sam otrčal 2008. polumaraton Vrbovec i svidlo mi se pa sam krenul dalje na utrke. I tako sam se 2008. našel na ZeGe maratonu di sam trčal polumaraton, zabundan u šuškavac na vjerojatno +15 celzijevaca. Nisam uzimal okrepu jel bi me to usporavalo … I tak sam tam skužil majcu Za menoj je 42 km teka na Ljubljanskem maratonu i to je bilo to. Moral sam jednog dana si i ja zaslužit takvu. I došel je taj dan. Imamo majcu.

E sad malo o maratonu. Nisam nikad pisal o svojim trkama, pa nema neki izgrađen stil, pa ću bacat misli kako će mi dolazit. Došel sam u Ljubljanu u subotu s vlakom. Nije mi se dalo ustajat rano u nedjelju, a i nisam nikad bil u slovenskoj prestolnici, pa da bacim malo oko na Ljubljanu i Slovenke. Smjestil sam se u hostel koji je po prilici 300 – 400 m od starta, tak da sam tu obavil sva presvlačenja, tuširanja i ostale zanimacije. Bilo je dosta trkača u hostelu, uglavnom istočni blok. Izgleda mi da je najveći broj trčao 10 km. Dobro sam spavao, probudio se ok 6:20, otišao u 7 napravit đir po gradu, uzet nešto za pojest, odmaro u common room. U 10 otrčao za zagrijavanje na start, ubacio se u svoju startnu zonu (3:10 – 1:35). Čekao start cupkajući. Imal sam kratke tajice, majicu s kratkim rukavima i neizostavnu šiltericu te očale. Nije mi bilo hladno, čak ni za prste na rukama, koji su mi inače najosjetljiviji.

Na samom startu nije bila pretjerana gužva, bez obzira na rekordan broj učesnika. Čini mi se da je to bilo dobro organizirano. Isto tako puno gledatelja na startu kao i cijeli prvi krug. Puno bodrenja, navijanja za članove obitelji, prijatelje, dosta klinaca koji su navijali za mame ili tate. Na jednom dijelu staze bile su kredom ispisane poruke podrške. Bilo je lijepo vidjet grupu sa zastavama negdje oko 8 tj. 29 km. Bilo ih je desetak. Bila je i naša, pa sam čak dobil napad domoljublja u drugom krugu, te sam ju moral ić dodirnut. U drugom krugu osjetan pad broja gledatelja. Hvala svima koji su nas pratili i drugi krug. Zadnji kilometar je situacija ipak bila drukčija i stvarno su ljudi bodrili svakog tko je prolazio. Uvjeti na stazi idealni, vrijeme idealno, okrepe besprijekorne.

E sad malo o mom trčanju. Nakon lanjskog zagrebačkog PB 3:14 i nešto (da nisam znal koji mi je PB u maratonu :), ko će sve to pamtit) i ovogodišnji Plitvica s 3:19 i nešto, plan je bio odradit Ljubljanu ispod 3:10. U Ljubljani se za poredak smrtnika gleda neto vrijeme, dok se bogovima gleda bruto (ko zna jel im to teško pada), pa je tako meni ispalo u konačnici 03:05:54. Bilo je to dovoljno za 116. mjesto u poretku 990 finišera kod muškaraca. Bilo je ukupno i 157 finišerki, pa je tako Ljubljana prebacila brojku od 1000 finišera (vjerojatno je to važan broj za maraton), točnije 1147 (ostavite kalkulator na miru, ak nekaj znam onda znam računat:)).

Osjećal sam se dobro u utrci, pogotovo u drugom krugu. Jedino s čim nisam bio zadovoljan je što mi je povremeno bilo hladno za vrijeme trke, prvenstveno u prvom krugu, i još malo u drugom krugu. Nisam imao nekakvi plan trke. Htio sam prvi krug ići ispod 1:35, pa u drugom kaj bude. Rijetko sam gledal na sat. Prvih 21 sam odradil za 1:33:36, ak me sjećanje dobro služi (bil je sat postavljen) i bio sam jako zadovoljan. Nakon toga sam krenuo u preticanja. To mi je najljepši dio maratona. Nisam brojil koliko sam prestigao, ali treba priznati da je bilo i onih koji su mene prestigli. Stalno sam imao osjećaj da idem brže nego prvi krug, tak da nisam baš gledao na sat. Ionak si na trci nikad ne štopam prolaze. Čekao sam 35 km da bacim oko na sat i prolaz je bio, ne sjećam se, ali se sjećam da je bio takav da sam ostalih 7 km išao 5min/km, da bih išao ispod 3:10, tako da sam bio 90% siguran da će misija ispod 3:10 biti ispunjena. A opet nikad ne znaš. Puno je tih zadnjih 7 km. Fural sam sa sobom tri mala gela i potrošil sam ih onak kak sam planiral. Prvi na okrepi posle 12 km, drugi tam oko 25 i treći oko 35. Uredno sam na svakoj okrepi uzimal vodu (i to iz čaša, iako je bilo i vode u bocama), a na okrepama s izotonikom i izotonik. Nisam baš osoba koja zna pit vodu iz čaše dok trči pa sam se par puta zalijal, prvenstveno u prvom krugu. U drugom krugu sam promijenil taktiku. Uredno sam pri ispijanju okrepa hodal. Čak mi se čini da nisam ništa izgubil, već da sam i dobil nešt na vremenu. Uzmeš okrepu kak bog zapoveda, malo sam prohodal i bez problema sam se vratil na stari tempo. Malo mi je postalo teško tam 38, 39 km, ali kad sam prešel oznaku 40, pa podrška od strane gledatelja, odmah je sve postalo lakše.
Nakon oporavka u hostelu još sam bacil jednu šetnjicu Ljubljanom od sat vremena. Požderal sam stvarno dobru kmečku pizzu i popil pol litre Laškog. I nakon VŽ polumaratona sam popil Laško i sve je bilo v redu. Znači, pivo mora biti Laško. Dakle, Predsjedniče, za sljedeću vrbovečku trku, prosim Laško pivo 🙂