Da odmah prijeđemo na najvažniju stvar. Tjedan dana prije Stareka kupio sam dvije boce pive od Zmajske pivovare. Tamno (Drogon) i svijetlo (Viserion). It’s ok.
Obećao sam klupskom starješini da ću trčat Starek, jel eto treba za klub, za ovu meni bezveznu HUCIPT-ovu ligu. Izgleda da je svima bitna osim meni. Onda ja na koncu skužim da su nam zaboraveli brojit jednog člana. Prije Ljubljane sam razmišljao hoću li još nešto trčat nakon. Naravno, odmah mi je iskočio Starek kao kandidat. Nije neka atrakcija, ali opet ono, skupi se ljudi. Kad sam trčao osobni na polumaratonu (tad sam ih još simpatizirao), bio je Starek i tri tjedna nakon Ljubljane (ok, bila je i bar 10 stupnjeva niža temperatura nego danas). Ove godine je opet tri tjedna nakon Ljubljane, a sad sam brži na maratonu nego tada, pa bi i na polumaratonu trebao … Sam oporavak nakon Ljubljane je bio ok. Čak mi se činilo da sam se jako brzo oporavio. I stepenice nisu bile nešto problematične. Odradil sam još nešto i treninga. Dva nešto jača i tu su mi noge postajale teške. Izgleda da je onaj prvi ipak bio višak.
Obično pred polumaratone unazad nekoliko godina trčim i subotom laganih desetak kilometara. Ovaj put sam to izostavio, da si dam još jedan dan odmora. Obukao sam i borbeni komplet za utrku. Obrijal sam se u subotu, poderzo nokte. Jeo tjesteninu. Možda sam pojeo malo previše kesten pirea. Prije trke sam se zagrijavao uz kavicu na osunčanoj terasi obližnjeg birca. Ipak je studeni. Dog friendly birc. Dovedeš pesa i on dobije posudu s vodom. Plan za trku je bio probat ići 4:00 po kilometru. Nisam puno zaostao u gužvi na startu. Probao sam naći nekog koga bi mogao pratiti. Prvo su mi pali u oči Jasmina i Goran, pa Saša, pa Kimberly, pa onda sam skužil oko 5km Veronikinu grupu di su bili od poznatih Stjepko, Mario, Željko, Ivan pa sam ih onda polako sustizao idućih 4km, i na 10km je bilo 40:11, pa sam trčao s njima još kilometar, kilometar i nešto, do okrepe i onda popio vodu, prošetao, stisnuo lap, i bacio u nižu brzinu. Zmajoooo! Mogao sam još koji kilometar držat, ali čemu. Napatil bi se. Zmajoooo! Mogao sam još trčat ozbiljno, ali nisam. Nije ono da počnu lagano odmicat, a ti grizeš, da držiš priključak, pa ak još neko počne padat u tempu, da ga probaš stići, ma kakvi. Zmajooo! Naprosto, boli me … Neću. Zmajoooo! U konačnici 1:29:19. Ja više nikog nisam stigao, ali bome me je gomila prestigla. Zmajoooo! Misli su mi uglavnom bile usmjerene na zmaje (ko bi reko 🙂 ), predstojeći odmor od trčanja, te početak priprema od 01.12. za proljetni maraton. Fučkaš ove dječje trke. Naprosto nemam motiva da se ko ozbiljno spremim za neki polumaraton i da to ko ozbiljno otrčim. Pokušao sam to lani najesen i izostavio jesenski maraton iz programa. To je bilo još gore nego danas. Katastrofa. Kod maratona je drukčije. Naprosto bih za polumaratone trebao, ili primjeniti žumberačku taktiku ili ih trčati kao treninge tempa za maraton. Ostalo mi je tlaka. Vjerojatno me Ljubljana ispraznila više emotivno, nego fizički. Nisam se ni ostao družit poslije trke. Odmah na tuširanje i pravac doma. Zmajoooo!
Ustvari, ja sam čisti, nepatvoreni, stopostotni maratonac! Vau, koja rečenica. Ipak, ne borim se protiv toga 😉
Daklem, sezona je gotova. Bilo je odlično. Plan je bio probat ići maraton ispod 3:00. I plan je ostvaren. Rotterdam 2:59:18 i Ljubljana 2:56:52. I ostale trke koje sam otrčao bile su ok. Ajde bio bi Starek da sam išao odmah na 1:30, ali ok ne mreš se baš u svim utrkama zguštat, moraš nešt ofrlje napravit. Jedva čekam 01.12. i ponovno trčanje. Odsada ganjamo maraton ispod 2:55.
kajjaznam 